Moje ime je Milica Žepinić i da budemo iskreni od početka, ja nisam dizajner, ja sam ekonomista.

Ako bi sada trebalo da napišem kako sam ideju za pravljenja cipela imala odavno, ja to ne mogu, jer to se desilo u jednom danu i bilo je sasvim čudno, a ja ne umem da lažem.

Da li je to bio momenat kada sam parkirala svoj auto na isto parking mesto na kojem je bio parkiran i prethodnih 10 godina ili kada sam zamenila svoje baletanke za vožnju cipelama sa štiklom, koje su bile predviđene za hod do kancelarije ili momenat kada sam odšetala oprezno pločnikom, koji je inače umeo da bude vrlo klizav. Tu opreznost posle deset godina imala sam u krvi, posebno kada pada kiša ili kada se topi sneg.

Možda čak i kada sam pokušala da izvadim karticu za ulazak u zgradu iz torbe i shvatila da sam promenila torbu i da ću ponovo morati da dokazujem identitet istim portirima u istoj zgradi, jer to je procedura. Ovakve situacije iz dana u dan sve su mi teže i teže padale.

Moguće čak i trenutak kada sam ušla u lift i pogledala se u ogledalo, i kada nisam bila sigurna da li mi se koža više suši leti od centralne klime ili zimi od grejanja.

Ušla sam tada u firmu i dok sam prolazila pored kancelarija, hodnikom…  „Dobro jutro“, „Ćao“, „Gde si“, „Šta ima“… Isti ljudi, dragi beskrajno! Ali ja nisam bila ista. Isti je bio hodnik, iste su bile i scene. Doduše, u tom periodu, renovirane su nam bile kancelarije i to je trebalo da mi da makar malo dodatne prijatnosti, ali ja nisam videla boje.

Otvorila sam svoj ormar u kancelariji i sama sa sobom komentarisala: „Dobro je da registratori više nisu u modi, ne bih imala gde da držim svoje cipele“. Prezula sam se u cipele za kancelariju. Tog dana sam obula crne… Nešto mi nije bio dan.

Sela sam na svoju stolicu i okrenula se ka prozoru, ista je bila scena već neko vreme, izgradili su zgradu za pola godine, pa više nisam gledala u nesređenu parcelu preko puta, ali je pogled na parking i moj auto i dalje je bio isti.

Uključila sam kompjuter, ista je bila šifra, isti je bio sistem, isto je bilo sve… Ali ja nisam bila ista!

Više nisam mogla da računam već izračunato, da objašnjavam objašnjeno, vreme je bilo da idem.

Uhvatila me je panika kako da dam otkaz i izađem sa svim tim cipelama koje sam čuvala u ormaru za registratore. To baš ne bi bilo u redu.

Spakovala sam cipele u reklamne kese i iznela ih do kola. Niko ništa nije posumnjao.

„Kuc, kuc….ako možete samo da javite ja bih da dam otkaz, ali odmah, danas…nemam vremena da čekam.“

I na putu do kuće sam znala šta je moj novi početak.